Od kolege Željka, turističkog vodiča koji poznaje brojna skrivena mesta glavnog grada saznajem za najbolje bajadere, koje prave osobe sa invaliditetom. Odlazim u Dobračinu ulicu u centru Beograda da se uverim u kvalitet, od šest ukusa biram one sa suvim šljivama, oduševljavam se i dobijam ideju za novu Priču sa dušom.

Vlasnici firme u kojoj nastaju ovi slatkiši, članovi porodice Manić iz Beograda, Vera, Dejan i Đorđe nekoliko dana kasnije dočekuju me u proizvodnji u Višnjičkoj banji, gde se upoznajem sa delom ekipe.

U prvoj prostoriji Zoran je merio smesu za čokoladne kuglice, Marko ih je oblikovao, dok se i u susednoj prostoriji tačno znalo ko šta radi.

Dragica zvana Drakče je pravila praline (probao sam čak tri vrste), Uroš je na električnoj mašini mleo orahe, Dara je seckala sastojke za tortu, a Nemanja, ekipi poznatiji kao Ranđa, izvodio je slatke završne radove i stavljao šlag na tortu.

Gospođa Vera, koja je svakodnevno sa radnicima u proizvodnji priča mi kako je nastala ova porodična firma i odakle ideja za Preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom Freestyle trade.

Dugi niz godina smo radili sa tekstilom, a suprug je iz Indije uvozio metražu i nameštaj. U međuvremenu su počele da propadaju velike firme sa kojima smo sarađivali, na tržište su stigli i Kinezi sa svojom robom, pa smo krenuli da razmišljamo o novom poslu. I danas pamtim rečenicu sestričine mog pokojnog teče, koja je radila kao poslastičar u firmi koja je sarađivala sa velikim lancem Ne možemo da napravimo toliko krempita, koliko oni mogu da prodaju, kaže za Priče sa dušom Vera Manić, po struci prehrambeni tehnolog.

Manići su inspirisani novom idejom ubrzo krenuli sa kolačima i prizemlje porodične kuće preuredili u prostor za proizvodnju.

Zahvaljujući kvalitetu počeli su saradnju sa jednim velikim lancem i priča se zavrtela. Vera je danonoćno mesila kolače, dok ih je Dejan razvozio.

Kada sam rešila da ponudimo naše proizvode firmi Plitvice, njihov direktor nas je odmah odbio.

Istog dana uputila sam se sa nekoliko lepo dizajniranih pakovanja kolača kod njega i ušla u kancelariju, dok me je Dejan čekao u kolima. Začuđen, direktor me je pitao zbog čega sam došla kada me je sat vremena ranije odbio, a onda smo seli, popričali, čak i napravili malu degustaciju. Suprug i ja nismo ni stigli do kuće, a direktor se javio i tražio da napravimo kolače za sve njihove markete. Zasukala sam rukave i krenula da radim. Nedeljama oka nisam sklopila, seća se Vera koju i posle 15 godina od spomenutog događaja u poslu drže ista energija i ljubav prema profesiji.

Od jedne poznanice Manići ubrzo saznaju da Nacionalna služba za zapošljavanje ima program za osobe sa invaliditetom, sa subvencijama za firme, nakon čega zapošljavaju prve dve osobe sa oštećenjem sluha.

Kad su stigli do 5 zaposlenih, odlučuju da se preregistruju u preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom i nakon godinu dana postaju jedna od takvih četrdesetak firmi u Srbiji.

U ovom tipu preduzeća imamo obavezu da zapošljavamo minumum pet osoba sa invaliditetom, odnosno da 75 odsto od ukupno zaposlenih bude sa invaliditetom.

Ali ako vam kažem da samo nas troje (supruga, sin i ja) nismo osobe sa invaliditetom, onda će vam biti jasno da i te kako prelazimo taj procenat, rekao je Dejan za Priče sa dušom i dodao da trenutno imaju dvadesetak zaposlenih, kao i da na svakih 10 moraju da zaposle jednu osobu pod posebnim uslovima.

Mi proizvodimo najvećim delom smrznute torte za markete, konkretno za DIS i Podunavlje, dok je sin pre tri godine pokrenuo naš premijum brend Dewa, odnosno bajadere u luksuznim pakovanjima. Naše torte i kolače možete naći u spomenutim prodavnicama, a bajadere u većini vinoteka u Beogradu i Novom Sadu, kao i na našem sajtu i prodavnici u Dobračinoj 13, rekla je Vera.

Manići godinama rade sa osobama sa invaliditetom i kažu da im je za sve to vreme najviše bilo potrebno strpljenja, ali i energije.

Nikad se nisu pokajali i dodaju da nemaju iskustva sa zaposlenima koji su bez invaliditeta.

Trudimo se da uskladimo poslove i radne zadatke prema sposobnostima zaposlenih.

Svesni smo da, recimo, kod osoba koje imaju autizam možemo da očekujemo izvršenje jednostavnijih poslova i ponavljanje istih. S druge strane zaposleni koji, na primer, imaju operisano koleno, ne smeju da dižu teret i imaju ograničene pokrete.

Među našim zaposlenima sa invaliditetom su, pored radnika u proizvodnji, i prodavci u prodavnici, komercijalista, šef smene.

Imamo zaposlene koji žive na drugom kraju Beograda, koji su pronalazili poslove bliže kući, ali su se posle određenog vremena vraćali kod nas u Višnjičku banju, rekla je Vera dodavši da su ostali verni svom višegodišnjem konceptu uprkos tome što druge firme, zbog manjih dažbina, sve češće zapošljavaju radnike iz Indije, Pakistana i drugih zemalja.

Većina radnika dugo radi kod nas, a mi im u skladu sa mogućnostima pronađemo mesto u firmi u kojem će biti produktivni.

Kao preduzeće ovog tipa imamo određene beneficije kada je reč o porezima i doprinosima za naše zaposlene, a ta sredstva koristimo da održimo kvalitet proizvoda na veoma visokom nivou. Dosadašnje iskustvo nam pokazuje da imamo dosta ponovljenih kupovina i da su kupci zadovoljni. A bez lažne skromnosti možemo reći da su naše bajadere najbolje u regionu, ne samo u Srbiji, rekao je Dejan Manić.

Bajadere koje prave osobe sa invaliditetom u šest ukusa možete kupiti u Dobračinoj 13 u Beogradu ili naručiti preko ovog sajta, a torte i kolače na ovom linku.

Izvor: Priče sa dušom