25 maj 2018
petak, 27 april 2018 08:33

Svi treba da imamo jednake mogućnosti!

Postavio/la 
Ocijenite ovaj tekst
(0 glasova)

Milica Knežević studentkinja je softverskog inženjerstva i autorka bloga Izaberi da živiš, aktivistkinja i avanturistkinja umjetničkog duha. Bila je na studijskom boravku u Americi, kao jedna od troje stipendista iz Srbije, u konkurenciji od 20 hiljada ljudi iz cijelog svijeta. Od tada je njena svijest o jednakim mogućnostima nepokolebljiva, a lista aktivnosti u kojima se oprobava sve je duža.

Tri najvažnije stvari o tebi?

Za mene ne postoji problem bez rešenja, volim život sa svim dobrim i lošim stranama koje nosi i ne bojim se da sanjam velike snove.

Po čemu ćeš pamtiti tinejdžerski period?

Moj tinejdžerski period je podeljen na deo pre i na deo posle nezgode. U prvom delu pamtim trčanje i moj odbojkaški tim, samostalnost i sreću, jer nisam bila svesna šta me sve čeka. Drugi deo je potpuna suprotnost, pamtim ga po trenutku koji mi je u potpunosti promenio život, po bolnicama, bolu i strahu od toga da li za mene postoji dalje, ali i po naglom odrastanju i borbi da nastavim svoj život.

Kako si se opredijelila za softversko inženjerstvo i da li je postojala opcija pod b?

Iako sam pre nezgode upisala srednju ekonomsku školu (smer pravni tehničar), ni danas ne znam zašto sam donela takvu odluku, jer se nikada nisam pronalazila u tome. Uvek sam volela matematiku, logiku i umetnost, tako da se pravo nikako nije uklapalo. Vremenom mi je bilo jasno da svoje obrazovanje želim da nastavim u smeru IT-ja. Kako je tu veoma širok spektar mogućih zanimanja, odabrala sam softversko inženjerstvo, jer je po akreditaciji obuhvatalo najviše svari koje me zanimaju. Postojale su, naravno, i druge potencijalne opcije u periodu kada sam razmišljala o tome koji ću tačno fakultet upisati, jer sam morala da mislim o tome šta želim, šta je perspektivno i šta zaista mogu da radim, ali nakon te odluke nisam imala opciju b. Iskrena da budem, zbog prethodnog uspeha sam bila sigurna da mi druga opcija ni ne treba.

Zahvaljujući tvojim zalaganjima, Tehnički fakultet Mihajlo Pupin u Zrenjaninu postaje pristupačan za osobe s invaliditetom. Kako sada gledaš na tu višegodišnju borbu za ostvarivanje osnovnih prava?

Neizmerno mi je drago da se stanje u vezi s pristupačnošću drastično promenilo. Da je bilo trenutaka kada sam mislila da se ništa neće promeniti, bilo je. Čitav proces odvijao se u smeru u kakvom nisam ni pomišljala da treba i mora da ide, ali na kraju je najvažnije da su stvari postepeno rešavane: od pristupa amfiteatru, preko toaleta i aneksa fakulteta, pa do samog lifta koji će omogućiti normalno prisustvo predavanjima u kabinetima na spratovima.

Šta je tvoja definicija aktivizma?

Aktivizam je za mene upornost istrajavanja u borbama za promene na bolje, ma koliko male te promene bile, kao i želja veća od straha šta će drugi reći i od strepnje da možda nećemo uspeti. Jednom kada skupimo hrabrosti da glasno pričamo o problemu uvek će se naći oni koji će pružiti podršku i biti deo rešenja.

Da li si članica/ saradnica neke organizacije za prava osoba s invaliditetom i, ako da, zašto je to za tebe važno?

Jesam, i to nekoliko. Ali nije mi uopšte bitno da budem zvanično član nečega, već se uvek trudim da doprinesem, koliko god mogu, ciljevima i borbama koje smatram važnim. Iz sopstvenog iskustva znam koliko su osobama s invaliditetom prava uskraćena na svakom koraku i znam da uspevam da prevaziđem prepreke samo zato jer imam ogromnu podršku. Nažalost, nemaju je svi, niti to treba da uslovljava normalan život, a meni je to dovoljno da makar pokušam da promenim nešto na bolje.

Nakon sticanja invaliditeta, da li si promijenila sliku o sebi i sopstvenoj ženstvenosti?

Naravno da jesam. Tek nekoliko meseci nakon povrede prvi put sam se videla cela u ogledalu i nisam mogla da se prepoznam. Do tada sam mislila da izgledam isto kao i pre, ali smršala sam trideset kilograma, polovina glave mi je bila obrijana, a na drugoj polovini mi je od stresa i ležanja opao veći deo kose. Kada imaš petnaest godina, tako nešto ne može da te ne uznemiri. S obzirom na moje zdravstveno stanje i na sve komplikacije koje su mi odvlačile pažnju u drugi smer, fizički izgled mi nije bio u prvom planu. Vremenom, kako sam počela da radim na sebi, menjalo se i moje telo, došla sam do toga da volim sve svoje nesavršenosti i ožiljke koji su deo mene.

Koliko te je promenilo iskustvo boravka i studiranja u Americi? Šta si sve ponela odatle, a šta je moralo da ostane tamo (jer to kod nas ne može da bude)?

Odlazak u Ameriku na studije je najbolja odluka koju sam donela u životu. Prvi put, posle skoro devet godina, živela sam potpuno sama, i to na drugom kraju sveta. Pomerila sam svoje granice u svim aspektima. Ne računajući njihov obrazovni sistem, koji se dosta razlikuje od našeg, imala sam priliku da upoznam ljude iz celog sveta. Naučila sam mnogo o različitim vidovima podrške koji postoje za studente s invaliditetom. Ponela sam ogromno znanje, iskustvo, kontakte, uspomene i planove, a nažalost, tamo je ostalo to da imam jednake mogućnosti kao i svi ostali, što se kod nas neće desiti ni u narednih sto godina.

Završila si Školu web novinarstva, sama pišeš i mediji pišu o tebi. Prema tvom iskustvu, kako mediji tretiraju osobe s invaliditetom?

Najiskrenije moram da kažem da je veoma malo novinara i voditelja koji prenose priču o osobama s invaliditetom, a da znaju i umeju da tu priču (o čemu god da je) prenesu na pravi način. Razlog za to je upravo ona nezainteresovanost koju sam spomenula. Ipak, drago mi je da se u poslednje vreme osobama s invaliditetom ne uskraćuje medijski prostor u tolikoj meri koliko je to ranije bio slučaj.  Sebe nikako ne smatram novinarkom, ali je Škola bila sjajno iskustvo, pokrenula me je u periodu kada mi je bilo veoma teško i zahvaljujući njoj nastao je moj blog.

Reci nam nešto više o blogu Izaberi da živiš.

Blog je nastao s namerom da podelim svoja iskustva, ona kroz koja sam prošla i kroz koja još uvek prolazim, da pokrenem neka pitanja o osobama s invaliditetom o kojima se najčešće ćuti, kao i da pokažem ljudima da postoji život posle povrede. Iako mi je blog još uvek samo hobi, doneo mi je mnogo lepih stvari i poznanstava do kojih inače ne bi došlo, zbog čega bih želela da taj blog preraste u nešto ozbiljnije.

Kada si počela da slikaš? Šta podstiče tvoj umjetnički izraz? Imaš li neke uzore u toj oblasti, umjetnike od kojih učiš? Tehnika koju preferiraš?

Od malena sam volela da crtam, slikam i izrađujem stvari. Kao totalni kontrast nauci i tehnologiji, jako sam zavolela umetnost. Međutim, nisam se nikada pronašla u tome u profesionalnom smislu. To je hobi u kome uživam. Volim da isprobavam različite tehnike, u zavisnosti od toga šta mi više odgovara u datom trenutku.

Šta smatraš svojim najvećim postignućem do sada i na koje načine te je ono oblikovalo ili (pre)usmjerilo?

Najvećim postignućem smatram to što sam, kada mi je život krenuo u drugom smeru uspela da nađem snagu i način da to prevaziđem i da nastavim dalje. Povreda mi je pokazala da treba da cenimo sve što imamo, da se planovi u sekundi mogu promeniti, da loše stvari i prepreke postoje da bismo ih prevazišli, kao i to da život ne čeka, tako da moramo iskoristiti sve što nam se pruža.

 

Pripremila: Anđela Miličić

Intervju preuzet s portala  www.portaloinvalidnosti.net

Pročitano 240 puta Posljednja izmjena četvrtak, 24 maj 2018 11:49
Ulogujte se da bi komentarisaliLogin to post comments

DisabilityINFO aplikacije

Video nedjelje

Posjetioci i posjetiteljke

Ko je na mreži: 69 gostiju i nema prijavljenih članova